понедељак, 21. мај 2018.

Литија, Лучани, 20.5.2018.

Тијањска река (Драгачево)

Стазама Светог Саве – Испосница Светог Саве

Ученици ОШ "Милун Ивановић" кренули су са наставницом верске наставе у обилазак доње и горње Савине Испоснице. Кренули смо из Ушћа у седам сати ујутру и до Савошнице дошли аутобусом. После је следило занимљиво пешачење кроз шумовиту стазу. Покушавали смо да замислимо како је овај терен изгледао у време Светог Саве. Наставница нам је дочаравала време и начин живота пре много векова. Краћи одмор у доњој Испосници значио нам је много. Освежили смо се на извору и скупили снагу за даљи пут. Били смо одушевљени природом која нас је окруживала. У горњој Испосници нас је сачекао јеромонах који нас је причестио. Повратак до аутобуса је био бржи и краћи, провели смо га уз причу и фотографисање.

   Коста Богојевић VI разред
   ОШ "Милун Ивановић", Ушће
   извор: veronautikablog

среда, 16. мај 2018.

Вазнесење Господње - Спасовдан, 17. мај


2.3.2016.
Гуча, 6.4.2016.

Вазнесење Господње празнује се четрдесет дана после Васкрса, тачније у четвртак шесте недеље после празника Васкрсења Христовог. На вечерњој служби која се служи у среду уочи Вазнесења врши се у складу са црквеним типиком, такозвано Оданије Пасхе, нека врста опраштања са Васкрсом. Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се певају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».
Након Васкрсења, Исус се 40 дана јављао ученицима, говорећи им о Царству Божијем. Запеведио им је да се не удаљавају из Јерусалима, него да чекају да се испуни обећање: "И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек" (Јн. 14, 14), "јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим не дуго после ових дана" (Дела Ап. 1, 5). Онда је апостоле и Пресвету Богородицу повео на Маслинску гору, и "док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију његових" (Дела Ап. 1, 9). Уто им приђоше два анђела и рекоше: "Што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо" (Дела Ап. 1, 11).

Крштење у реци Студеници

   Река Студеница која протиче надомак истоименог манастира била је у суботу, уочи Ђурђевдана, освећено место у којем је почетак свог хришћанског живота и улажења у Цркву као Царство Божије учинио Иван Алексић из Београда.
   Поверовавши у Исуса Христа као Сина Божијег, који је све наше грехе узео на себе и отворио нам рајска врата, Иван је храбро, уз подршку својих пријатеља, дошао на реку која ће за њега постати бањом обновљења и рађања за живот вечни. На лепом сунчаном дану, уз хук реке и цвркут птица орило се: „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Алилуја“. Благодат Светога Духа је све облиставала и испуњавала радошћу дајући се новокрштеном као залог спасења, као семе које ће се временом разрасти у њему ако настави да ходи ка Христу кроз испуњавање заповести Божијих и постојан живот у Цркви.
   Подсећање да на Небу бива велика радост када на свет долази нови хришћанин и да су крсним знамењем побеђени Божији непријатељи дато је свим учесницима ове Свете тајне кроз необичну појаву облака у виду крста што је кроз објектив фотоапарата запазило једно будно око.

   парох студенички јереј Александар Бојовић
   фото: Горан Михаиловић
    извор: studenicainfo.rs

субота, 12. мај 2018.

Свети Василије Острошки, 12. мај

Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.

Свети Василије, Божји угодниче,
И од сваке муке чудни целебниче,
Силом Христа свога Ког возљуби много,
Најтеже болнике ти си лечит’ мог’о,
То и сада можеш сваком ко те штује
И у живог Бога ко тврдо верује.
Не престај помагат’, славо српског рода,
Не престај за грешне молити Господа.
Ти си светац Божји у небеској слави
А свеци су људи духом цели, здрави.
У теби видимо ми правог човека,
Слободног од греха, и препуног лека,
У ком огањ гори Духа Свесветога,
У ком љубав стоји Христа Васкрслога.
Захвални смо теби, и Богу свесилну,
Што кроз Тебе лије милост преобилну,
Кроз Свог свеца чудна и ангелолика –
Василија српског, Божјег угодника!

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
фото: Марина Луковић

петак, 11. мај 2018.

Слава Храма Светог Саве, Лучани, 10. мај 2018.

Моја ћирилица – ликовна радионица у Манастиру Студеница, ОШ „Милун Ивановић“, Ушће

    Две ликовне радионице одржане су у среду 9. маја у Манастиру Студеница. Олгица Стефановић у сарадњи са Библиотеком града Краљево, Аном Гвозденовић и вероучитељицом Јеленом Драгојловић одржала је две радионице у Манастиру Студеница. Прва радионица одржана је у 10 ч за ученике ОШ „Стефан Немања“, Студеница. Друга радионица је одржана у 15 ч за ученике ОШ „Милун Ивановић“, Ушће. Ликовне радионице су одржане у дивном амбијенту и пријатном окружењу нашег Светог Манастира. За реализацију радионица дугујемо велику захвалност Игуману Манастира, Оцу Тихону, који је увек расположен да изађе у сусрет активностима које доприносе развоју личности наше деце. Он зна колику лепоту и радост деца могу понети из нашег Светог Манастира. Зато се радујемо и надамо сваком идућем сусрету са онима који нас воле и који нам дају печат Љубљеног Оца нашег небеског.
Ученици ОШ „Милун Ивановић“, Ушће написали су реч БОЖИЈА, тако да заједно са ученицима из Студенице имамо синтагму МАТИ БОЖИЈА.
   Коста Богојевић VI разред, износи своје искуство: „Одлазак у Студеницу увек представља велико задовољство, али и обавезу. Да ли смо дорасли обавезама које су постављене пред нас? Требало је дати скромни допринос и учествовати у ономе што су славни Немањићи давно почели. Наша наставница верске наставе, изабрала је баш нас, ученике ОШ „Милун Ивановић“ да мешајући боје и нијансе осликамо наше најлепше речи! Хвала свима који су веровали у нас! Уживали смо у раду и пријатном окружењу, као и у чудесној тишини овог манастира“.

    извор: veronautikablog.wordpress.com

четвртак, 10. мај 2018.

ЈЕКТЕНИЈА (Светосавско звонце и Деца)

Црква Светог архангела Гаврила, Гуча

БОЈАНКЕ




Свети Сава, 1219.


                               

Спаљивање моштију Светог Саве, 10. мај

Преузми текст ОВДЕ

Од Жиче до Жиче

Ако залуташ на друму, мој путниче,
само се сети Жиче, седмоврате светиње,
што крај пута, поносна и румена, ниче
вољом Стефана Првовенчаног,
овенчаног славом и богољубљем.

Ту где багреми личе на додоле
и Царска лавра вековима истрајава,
наћићеш сва питања и све одговоре,
који одвајкада море заврљале у таштини.
Прекрсти се и уђи у смерној тишини.

Отвориће крунидбено свето здање
и у теби светлости врата
и вратиће те на прави пут, мој путниче.
Јер живот није ништа до круг
који води од Жиче до Жиче.

Љиљана Браловић, Звона Светог Симеона, Глас Србије, Краљево, 2017.
Душко Милошевић, Из стварања "Жичке куле"

уторак, 01. мај 2018.

ВРБО, ВРБИЦЕ

Дивна Љубојевић

СРПСКИ ДОМАЋИН


Српски Домаћин: две скупе речи,
изговориш их па јечи кроз времен
и одзвања кроз векове,
лекове од њих да сачиниш
за срдобољу и невољу.
У њима су звона Светосавска
и земља крвава, косовска
и опанак од штављене коже
што може Албанију да пређе пешке.
Тешке су те речи, ономе ко их носи,
јер зна да историју носи
и косу да неправду покоси
и старе ране још неопеване.
То нису хвалоспеви и оде,
шупље речи у берићетне дане,
већ вага са тачнм тасовима
што кантари по Богу
и његовој мери.

Српски домаћин, нису кровови од злата
ни темељи од дуката,
нису ни ливаде ни њиве
већ речи живе и ћирилица
и бадњак и чесница,
Савина Крмчија,
Павлова мантија –
Српски домаћин то је Србија!

Љиљана Браловић

четвртак, 19. април 2018.

Необично путовање Серафиме

   Руски православни цртани филм. Филм говори о девојчици Серафими, ћерки православног свештеника. Радња се дешава за време Другог светског рата, када девојчица Серафима бива одвојена од породице и смештена у дечији дом. У безбожној средини је чека низ искушења, а у најтежим животним ситуацијама јој помаже Свети Серафим Саровски.
   Овај филм је добра прилика да се објасни деци да, како буду одрастала, сретаће дечаке и девојчице који не верују у Бога, као и људе који чак не воле Бога. Да се понекад може десити да им неко види крстић око врата или кад кажу да верују у Бога и иду у цркву, да им неко каже да су „тупави и смешни“ због тога. То не треба да нас забрињава, већ можемо у том тренутку се у себи помолити Богу за ту особу, и можемо тада рећи да „иако ти не верујеш и мислиш да је то глупо – Бог свеједно постоји“. Девојчици Серафими због свега није било лако, јер је била једина међу децом коју су мама и тата учили да воли Бога. Међутим, на крају филма су чак и девојчице које су се подсмевале њеној вери – промениле на боље.
  Тако се може догодити са сваким дететом и сваким одраслим човеком који у неком тренутку нам каже да је веровати у Бога „глупо“.
   Такође, у овом филму видимо још једну животно потврђену истину а то је да Светитељи којима се молимо, који су наши заштитници или по којима смо добили име – учествују у нашим животима и ако их замолимо за помоћ – на невидљиви начин нам помажу.

   извор: hristijance.org

среда, 18. април 2018.

Христос воскресе!

НА ЧАСУ ВЕРОНАУКЕ


Средња школа "Драгачево", Гуча

Васкршњи број „Жичког благовесника“

У сусрет празнику Васкрсења Христовог светлост дана је угледао и нови број часописа Жички благовесник (април-јун 2018.).
   Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему Немам времена која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михаила Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења.
   Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. деку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа.
   Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој (1936-1938), аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци.
   Нова рубрика Парохијске приче у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала је да прикаже живу веру свакидашњице како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставили да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца.
   Рубрика Лирски благовесник је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком.
   Приказ издања Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама, аутора Виктора Маричића и Миланк Јемуовић, упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слик.
   Рубрика Веронаука овог пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије укључила је и извештај о извођењу веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ Вук Караџић у Краљеву. Посебну радост доносе дечји поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечји доживљаји најрадоснијег празника.
   Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин.

   уредник часописа протонамесник Александар Р. Јевтић
   извор: www.spc.rs

понедељак, 16. април 2018.

РАДУЈТЕ СЕ!

САМО ЈЕ ДОБАР ЧОВЕК СРЕЋАН

   Срећа. Шта сматрамо срећом? Шта нас чини срећним човеком? Да ли је много потребно за срећу или, ипак, мало за срећу треба?
   Одговоре на ова питања, нажалост, никада нећемо добити, јер колико људи још више ћуди. Не можемо удовољити сваком човеку, не можемо свакога учинити срећним. Али, добром човеку мало је довољно за срећу. Њега неће усрећити новац, аутомобил, скупоцене ствари, оно што називамо материјалним. Њега ће усрећити породица, прави, истински пријатељи, оно духовно што оплемењује душу. Њему није важно где, већ са ким је. Учиниће га срећним успех његовог детета, биће срећан ако помогне случајном пролазнику. Биће срећан и задовољан када се на крају живота буде осврнуо иза себе и не буде видео куле и градове, већ школовану децу, васпитане унуке и поштовање и љубав коју му показују. Неће га учинити срећним велика плата и викенд пун обавеза, него суботње јутро, које проводи са децом и супругом. Неће желети да мења свет у коме живи, али ће ипак покушати да га унапреди и улепша. Увече ће заспати са осмехом на лицу ако је тога дана некога учинио срећним, некоме помогао, улепшао дан.
   Зашто се радујемо туђем неуспеху, а не сопственом успеху? Престанимо да очекујемо нечију помоћ, већ, хајде сами да изградимо свој пут, ако ништа друго, направићемо од себе бољег човека.

                                  Лазар Бешевић, други разред
                               Средња школа "Драгачево", Гуча

недеља, 15. април 2018.

Сестре Савић, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Марија, Христина, Ирина, Атанасија, Катарина, Васкрс 2018.
Христосъ воскресе
Χριστὸς ἀνέστη
Christ is risen
Мошо Одаловић

четвртак, 12. април 2018.

Манастир Жича, ЛИТИЈА

Породица Ковачевић

Иако имају 11 деце није имала близаначке трудноће, а у улози мајке први пут остварила се у 25. години.
Трудноћа, порођај, дојење, па опет све у круг. Овако би се укратко могао описати живот храбре Маје из Краљева у последњих 12 година. Одувек је маштала о великој породици, а тај сан остварио јој се са њеним Рашом. Одгајају 11 деце, имају приватну фирму и не скидају осмех с лица.
Шест сати ујутру. У кући Ковачевића у селу Врдила код Краљева мир и тишина. Мама Маја устаје прва, брзо се спрема и пије кафу с ногу, а онда иде од собе до собе и разбуђује своју војску, њено 11 деце.
Неретко, пробуде се и сами и тад у секунди настаје хаос. Сви углас само вичу мама и нешто траже, а има и оних који би да се мазе. Увек неком нешто фали, па тако једнима недостају чарапе, другима тренерка или мајица, а они најмлађи негодују јер желе да им се промени пелена, пронађе дуда или направи млеко. А за прање зуба у тоалету малени Ковачевићи морају да чекају у реду.
– Јутро нам је најтежи део дана. Тад свима нешто треба у истом тренутку, а још њих шесторо жури да се спреми за школу. Али то траје до осам и после тога нам дан изгледа као у свим другим породицама. Старији су у школи, а ја и ови млађи спремамо ручак и обављамо друге обавезе – каже Маја (37), која је са супругом Радишом од своје 17. године.
Да би се сви засладили треба бар пола килограма чоколаде
Иако имају 11 деце није имала близаначке трудноће, а у улози мајке први пут остварила се у 25. години. Тад су добили Милицу, после које су се рађали само дечаци, а Маја је хтела бар још једно женско дете. Та жеља јој се остварила тек са седмим дететом кад је родила Ружицу. Признаје нам да је одувек маштала да има велику породицу, иако има само брата.
– Знате шта, кад жена поред себе има доброг мужа и доброг човека, онда може да има и десеторо деце. Само је битно да је он разуме и подржава, а мени се посрећило да нађем таквог мушкарца – искрено прича Маја о свом Раши и открива нам да је он тренутно у болници зато што је поломио кук.
У њиховој кући не постоји подела на мушко-женске послове, а и деца имају своје обавезе. Тако је Милош задужен да иде у продавницу, Милица води рачуна имају ли сви чарапице на ногама како се не би прехладили, Милан и Михаило брину о бебама и врло су пожртвовани и одговорни, иако су тако мали.
Ковачевићи ништа не препуштају случају и на време морају да мисле о свему јер организовати живот у једном тако великом домаћинству налик је организацији посла у мањем предузећу. Ипак, најгоре је кад закаже техника.
– Дешавало се да нам се поквари машина за веш и то нас потпуно паралише јер је укључујемо два-три пута дневно. Судове перемо нон-стоп, а само за један дан треба нам око седам векни хлеба и исто толико литара млека. Тај број се стално повећава – каже Маја, па скочи са кревета да помери несташног Миодрага, како му лампа не би пала на главу.
Открива нам и да морају да купе две чоколаде од 300 грама, које су довољне тек толико да се свако дете заслади, али не и наједе. Ипак, мали Ковачевићи су врло скромни и уместо играчкама највише воле да се играју једни са другима. Буде ту и кошкања, безазлене дечје кавге и задиркивања, али кад падне ноћ у кревет се не иде док се сви прво међусобно не изљубе.
За Васкрс фабрају 200 јаја
– Када крену припреме за празник, свако има своје задужење. Један део јаја бојимо у боју, а други део у луковину, зеље, цвеклу, скупљамо и цветиће којима украшавамо јаја – изјавила је раније Маја за Курир.
– За Васкрс устајемо рано и идемо на литургију. Главни проблем је што за празник деца полупају сва јаја и љуске су свуда, па кад неко сврати, немамо да га почастимо – прича мама уз осмех.