четвртак, 28. септембар 2017.

Игуман манастира Студеница архимандрит др Тихон


                                          
Гимназија у Чачку, 22.9.2017.
            skoll

Ликовна колонија "Крст Патријарха Павла"

Љубивоје Ршумовић, ЗДРАВИЦА СРПСКОМ НАРОДУ

Фотографија корисника Ljubivoje Ršumović
"Књига је духовна храна
Најкалоричнија на свету
Али, шта нам то вреди
Наш народ држи дијету."

800 година од крунисања Стефана Првовенчаног

Патријарх александријски и све Африке г. Теодор у посети манастиру Жичи, 26.9.2017.
фото: www.spc.rs

среда, 27. септембар 2017.

ЖИЧКИ ЂАЦИ ДОЧЕКАЛИ АЛЕКСАНДРИЈСКОГ И СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА

   Свеприсусност баштињења веза са прошлошћу и традицијом жички ђаци су још једном потврдили својим учешћем у свечном дочеку Његове Светости Патријарха александријског и све Африке Господина Господина Теодора II, који је јутрос са нашим патријархом Иринејом, Епескопом жичким Јустином и делегацијом Српске православне цркве посетио манастир Жичу.
OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 3
26.9.2017.

   Након више од четврт века, када је као млад архимандрит посетио Манастир Жичу, патријарх александријски је поново посетио своју православну браћу и сестре.
   У месту у коме се родила наша краљевина, чији јубилеј обежелавамо ове године, наш патријарх је госта даровао Орденом Стефана Првовенчаног. Овом великом догађају присуствовали су високи црквени званичници, Владика Жички Јустин, Митрополит загребачко – љубљански господин Порфирије, Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, монаштво и свештенство Жичке епархије, верници и представници Града Краљева.
   Ученици ОШ ,,Живан Маричић“ из Жиче дочекали су госте обучени у реплике средњовековних владарских костима светих Немањића и у пратњи својих наставника, учитеља и вероучитеља учествовали у добродошлици црквених великодостојника.
  Патријарси су се посебно обратили деци и присутнима, благосиљали их и даривали иконицама из светог града Јерусалима.
    OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 2
   Свесни значаја и благослова који носе овако важне и ретке посете православних Отаца из целог света, поносимо се учешћем и доприносом наших ученика и наставника у данашњем дочеку.
   Стасавањем у духу православља и неговањем традиције градимо људе који ће бити достојни наследници светих предака под чијом задужбином учимо и растемо и следимо речи Господа нашег : „Пустите децу к мени, јер таквих је Царство Божије.“

   Специјално за портал Краљево Онлине Драгана Ђурић, професор српског језика и Горанка Марковић, професор разредне наставе.
     OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 4
     OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 5
     OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 6
     OŠ Živan Maričić Žiča deca u Žiči 1

     извор: www.kraljevo.biz

уторак, 26. септембар 2017.

ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА, КРСТОВДАН, 27. септембар

  Rezultat slika za крст
Крстовдан. Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

петак, 22. септембар 2017.

МАРИЈО СЛАВНА

Rezultat slika za богородица
9/22. септембар

Св. Јоаким и Ана. Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Слава цркве у Горачићима

Rezultat slika za црква у горачићима
Црква Рођења Пресвете Богородице

четвртак, 21. септембар 2017.

Свети владика Николај, СТВАРАЊЕ СВЕТА, Гуча, ТРЕЋАЦИ, 19/20.9.2017.

Рече Господ и би тако,
Речју створи биће свако,
Кад Бог рекне, све је лако.

Нек се светлост свуд засија,
Земља кишу нек упија,
Шар'но цвеће нек проклија.


Нек се јарко сунце јави,
месец нек му пратњу прави,
Дан од ноћи да растави.

Нек заблиста звезда јато
као чисто Божије злато,
По свом небу засијато.
Знамење, Пирот, 2013.

Нек се воде мору крећу,
У водама рибе шећу,
По ваздуху птице лећу.

Нека земља јави оку
крупне звери, ситну стоку,
Све по врсти и у року.


Најзад створи Бог човека
Од земљаског блата мека,
без тешкоћа, без препрека.

Дах му дуну од свог лика,
Поста човек Божија слика,
Божија слика и прилика.

Прославимо, браћо, Бога
као милог Творца свога,
од анђела слављенога.

Устима Му воскликнимо
И срцем га заволимо,
Добрим дел'ма прославимо.

уторак, 19. септембар 2017.

ТАЈНЕ ПРАЗНИКА: Рођење Пресвете Богородице

8/21.септембар

Рождество Пресвете Богородице. Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

   Свети владика Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА

Спомен чудеса светог Архангела Михаила.

 6/18. септембар

1. Спомен чудеса светог Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила“. Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.
                                 
Архистратиг Божји
Михаил војвода,
Маченосни слуга
Свевишњег Господа,
Пред Господом стоји
С небеским силама,
С ангелима силним
И светим душама.
Највећи војвода
Највећега Цара,
Где дође, победи,
И чудеса ствара.
Сатана се њега
Ко пламена боји,
Јер војвода Божји
За истину стоји,
За истину стоји
И правду уздиже;
Као поглед хитар –
Свуд на време стиже.
Војвода светлости:
Он прогони скверне,
И крилима својим
Ограђује верне.

Свети Николај Жички, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

недеља, 17. септембар 2017.

Др Влајко Пановић „Најчешће грешке у васпитању деце“

Дана 12. септембра 2017. год. у Парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је говорио клинички психолог из Београда доктор Влајко Пановић. Ово је била јубиларна двадесета трибина у организацији младеновачке Цркве, а тема је била „Најчешће грешке у васпитању деце“.

субота, 16. септембар 2017.

Сабрана дела Стефана Првовенчаног

   У краљевачкој библиотеци представљена су Сабрана дела Стефана Првовенчаног у издању Српска књижевне задруге и Народне библиотеке ''Стефан Првовенчани''. О овом дивот издању говорили су др Драган Хамовић, Драган Лакићевић, проф. др Љиљана Јухас Георгијевски и проф. др Томислав Јовановић. Књига је штампана о трошку Града Краљева, у поводу обележавања осамстогодишњице краљевског крунисања Стефана Немањића у манастиру Жичи.
                          
   Др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе, истиче да је штампање ове књиге ''најсадржајнији и најсимболичнији начин сећања на великог српског владара и књижевника средњег века према чијој смо успомени обавезни и да ће нас по овом издању потомци, можда, препознати као своје, јер су нам'', каже Хамовић, ''неизвесни и прошлост и време пред нама...''
Драган Лакићевић, уредник књиге, подсетио је да је за 125. година постојања Српска књижевна задруга значајну пажњу посветила старој српској књижевности, нагласивши да је ова књига ''историјски и књижевни споменик''.
   Проф. др Љиљана Јухас Георгијевски Стефана Првовенчаног сматра једним од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, посебну пажњу посветивши његовом делу Живот светог Симеона, Хиландарској и Мљетској повељи. Она је истакла да повеље из средњег века нису имале само правни, већ и књижевни садржај.
   -Дело Живот светог Симеона представља целовити приказ живота великог жупана Стефана Немање, зачетника лозе Немањића и оца Стефана Првовенчаног, Светог Саве и кнеза Вукана. Основна линија овде јесте приповедна, али је веома присутан и лирски слој. Стефаново дело привлачило је пажњу лепотом казивања и поетичношћу и кроз векове је оставило видан траг и утицај на писце тог доба – каже Љиљана Јухас Георгијевски.
   Проф. др Томислав Јовановић је на занимљив и пријемчив начин говорио о недостатку аутографије јер ''ми данас у Србији не поседујемо оригиналне рукописе из средњег века, рецимо Светог Саве, већ само преписе тих дела. То је случај и са рукописима Стефана Првовенчаног – нагласио је Јовановић.
    У краљевачкој библиотеци отворена и изложба ''Стефан Првовенчани у књижевности и историографији'', чије су ауторке,наше  библиотекарке, Ивана Хренко и Данка Спасојевић. Одломак из Стефанове Хиландарске повеље прочитао је глумац Драган Пешић.

   извор: www.kv-biblio.org.rs

Саборни дани краља Стефана Првовенчаног

   Поводом градске манифестације ''Краљ Стефан Првовенчани – осам векова'', краљевачка библиотека организовала је предавање ''Саборни дани краља Стефана Првовенчаног''. Предавање је одржано у Трпезарији Манастира Жиче, задужбине првог српског краља, а предавач је био др Драгољуб Даниловић, гиманазијски професор историје.
                          Rezultat slika
   Саборност или доношење историјски важних одлука у хришћанском, саборном духу, представља главну карактеристику српског народа у његовој  вишевековној традицији. Када је српски народ већински  прихватио хришћанску веру, а то је време друге половине XII  и прве половине XIII века, црквени и државни сабори су постали главно место одлучивања и изградње  државотворности. Хришћанско и византијско наслеђе, као и грчко-римска правна традиција, имали су пресудан утицај на стварање ауторитета  српске аутокефалне Цркве и  одговорне државе, међународно признатих од најважнијих чинилаца средњовековног света. Сабори црквено-државног карактера су се у средњовековном периоду одржавали у манастиру Жичи, Расу, Дежеву, Скопљу, Серу, Пећи, Смедереву, а у нововековном периоду у Сремским Карловцима, Темишвару и Београду. На саборима су се доносиле одлуке које су имале далекосежан значај. Саборност је пре свега произилазила из осећања одговорности и зрелости оних који су представљали носиоце државне и црквене власти. Као што сама реч каже, на саборима се сабирало, заједничарило,  расправљало, промишљало и одлучивало. Сабор је представљао институцију на којој су и водећи људи цркве и државе били само “прими интер парес”(први међу једнакима), али чији је ауторитет  утврђивао друге да донесу најбоље одлуке. На сабору у Дежеву 1282.године краљ Драгутин је предао краљевску власт свом брату Милутину. Признате и поштоване личности, несумњивог ауторитета, предлагали су одлуке које и нису морале да се усвоје. Један од  таквих догађаја био је 1317.године, када је краљ Стефан Урош II Милутин предлагао да за архиепископа буде изабран његов блиски сарадник, пријатељ и епископ Данило, али је црквени сабор одлучио да изабере Никодима...
   Деветим чланом Жичке повеље утврђено је да се у храму Спаса нашег постављају сви краљеви који ће владати овом државом, и архиепископи и епископи и игумани да се овде постављају. Тако је у доба владавине Стефана Првовенчаног и архиепископа Саве, Жичи додељено место крунисања и свечаног проглашења краљева, и хиротонисања црквених великодостојника. Жича је постала истовремено и престоница српских краљева и  престо Велике архиепископије српске, или „свети и божаствени престо Светог Саве“. Чак и када се привремено седиште архиепископа преместило у Пећ, манастир Жича је и даље било за сваког српског архиепископа, и од 1346. патријарха, најважније место управљања Црквом. О томе нам између осталог сведоче подаци о архиепископу Јевстатију I, патријарху Спиридону и објављивању Есфигменске повеље у „патријаршији у Жичи“. Традиција из времена краља Стефана Првовенчаног, Светог Симона монаха, прекинута је половином XV века због пада државе српских деспота под власт Турака Османлија...

   извор: www.kv-biblio.org.rs

МОБИЛНИ ТЕЛЕФОНИ И МИ

   Текст ће се бавити негативним аспектима коришћења мобилних телефона, посебно код деце и младих особа. Посебна пажња ће бити усмерена на штету коју претерана употреба мобилних телефона наноси когнитивном (сазнајном) функционисању ученика и студената. Сви смо приметили како је говор младих све сиромашнији. Социјални психолози сматрају да је таквом стању добрим делом допринело коришћење мобилних телефона, односно дописивање путем СМС порука, различитих апликација или друштвених мрежа. Неки теоретичари културе такође упозоравају да информисање путем телефона (мисли се на читање вести преко апликација и интернет портала) подстиче површност, пасивно-прималачки став и трагање за занимљивостима. Што је још важније, такве навике доводе до ,,сметњи“ у сазнајном функционисању, на тај начин да се размишљање замењује информисањем, долази до немогућности дуготрајне концентрације, измрвљености пажње, несклоности и неспособности да се прате сувише спори“ филмови, тешкоћа у разумевању текста са дугим и замршеним реченицама и слично.
                              
   Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“
Једно истраживање спроведено у Јапану, показало је да ученице средње школе проводе просечно седам сати користећи мобилне телефоне. Једна наша непрофитна организација је прошле године објавила резултате свог истраживања, где је испитано 1.200 тинејџера од којих је 50 % њих известило да осећа ,,зависност“ о мобилним уређајима. Податак је забрињавајући.     Не бих да будем песимистичан и да изводим исхитрене закључке, али ипак бих направио дигресију. Док сам седео у једном краљевачком кафеу, ушли су момак и девојка и сели за сто поред мог. Од четрдесетак минута колико су ту провели, разменили су не више од по три реченице (не рачунајући разговор са конобаром приликом наручивања пића), док су остататак времена провели гледајући у екране телефона. Није било пуно контакта очима, ни додиривања, наравно. Како то да је телефон, који између осталог служи да нас зближи тако што ћемо бити чешће у прилици да комуницирамо са пријатељима, довео до тога да када се нађемо очи у очи са људима не осећамо блискост? Ернест Џонс, писац биографије Сигмунда Фројда, у једној својој књизи наводи да је Фројд својој вереници написао преко девет стотина писама. Свакодневно су се дописивали, а прескок од два или три дана се морао исцрпно објашњавати. Често су једно другом слали два или три писма, од којих је ретко које било краће од четири густо исписане странице. Како то данас делује далеко, анахроно, несавремено. Отац Милош Весин наводи леп пример двоје младих људи који се забављају у Америци,  а престали су да користе мобилне телефоне. Када их је упитао како се договарају када да се виде, одговорили су да на крају састанка закажу термин наредног виђења и то је све.  Некоришћење телефона помогло им је и да направе ,,филтер“ својих пријатеља, тако да ће они којима су драги покушати да дођу до њих, а наравно увек их могу позвати на фиксни телефон.
„Бојим се дана када ће технологија угушити упућеност људи једних на друге. Свет ће имати генерацију идиота“, Алберт Ајнштајн
                                 
   Истраживања спроведена у Србији показују да више од половине ученика основне школе користи мобилне телефоне за време наставе. Ученици се снимају, играју игрице, преузимају апликације, док правилници о казнама не постоје. Код нас не постоји довољно података о томе колико често ученици и студенти користе телефоне приликом учења. Америчка истраживања доносе податке који су у најмању руку забрињавајући. Навешћу најкарактеристичнија. У једном истраживању у ком су снимани студенти, показано је да више од половине учесника, након мање од шест минута учења узима свој телефон у руке. Исто истраживање  наводи да они студенти који користе Фејсбук приликом учења имају ниже просечне оцене на факултетима. Једно друго истраживање у ком је учествовало више од 500 студената открило је да 73% њих није у стању да учи уколико поред њих није телефон, таблет или лаптоп, док је 38% њих известило да након десет минута морају да погледају у свој телефон или таблет. Такође је испитан и ефекат тзв. мултитаскинга (обављања две или више радњи истовремено или у кратком временском интервалу). Показано је да  ученици који пишу поруке или користе Фејсбук приликом учења или израде домаћих задатака имају ниже оцене у школи. Чак је и утврђено да уколико је неко власник смартфона, односно уколико има више пријатеља на друштвеним мрежама, негативно корелира са школским успехом ученика.
   Уколико бисмо сумирали већи број налаза, могли бисмо да закључимо да било каква употреба телефона током учења – дописивање, провера ствари, па и коришћење истог за учење, продужава време потребно да завршите, док истовремено смањује степен ретенције наученог, а самим тим и учинак на тесту за који се спремате. Капацитет краткорочне меморије је ограничен, те човеков мозак није у стању да обради велики број различитих информација када често мења фокус своје пажње. Такође, често гледање у телефон онемогућава дубљу обраду информација, тако да је теже научити градиво.
   Млади данас све мање читају књиге. Када некога питамо шта чита, обично ћемо добити одговор у ком се наводе веб странице са вестима које излазе из минута у минут или апликације у којима се може прочитати мноштво занимљивости о природи, историји, музици и слично. Књиге су досадне. Не држе пажњу. Или смо ми постали трагачи за сензацијама, па просто живећи брзе животе нисмо у стању да одвојимо рецимо један сат дневно како бисмо у тишини прочитали неку књигу. Нестрпљиви смо и немамо смирења. Да ли на нашем списку активности, на ком гледање у мобилни телефон одузима неколико сати дневно може да се нађе место за један и по сат недељно, колико траје недељна Литургија?

    Дипл. психолог Милош Благојевић
    Преузето: Жички благовесник, април-јун 2017.
    извор: eparhija-zicka.rs

среда, 13. септембар 2017.

У овоме је тајна...

    Фотографија корисника Detinjarije

Празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у Каони

   Дана 11. 9. 2017. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Каони (намесништво драгачевско) у новообновљеном храму посвећеном Усековању главе Светог Јована Крститеља, а подигнутом у част војводе Милића Радовића, великог јунака Првог српског устанка. Епископа су, поред мештана Каоне и околине, дочекали и ђаци млађих разреда основне школе који су стрпљиво чекајући у шпалиру примили његов благослов.
                                      
   Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник драгачевски протојереј ставрофор Милун Ивановић, протојереј ставрофор Миленко Милованчевић из Горњег Милановца, парох каонски протојереј Љубинко Корићанац протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Јаћовић.
   Епископ г. Јустин је у својој беседи сабраном верном народу указао на значај Светог Јована Кртитеља, навећег рођеног од жене. Његовим молитвама треба да изабремо оно што је једино на корист у овом свету, а то је живот у Христу. Након Свете Литургије и опхода око храма Преосвећени Владика је пререзао славски колач, а затим се верни народ са свештенством још једном сабрао око свог пастира на свечаном ручку у новосаграђеној трпезарији која је део грађевинског подухата обнове и доградње парохијског дома. Светој служби Божијој присуствовала је и председница општине Лучани госпођа Весна Стамболић.
   На растанку Епископ Јустин је поручио присутнима да бити хришћанин значи својим животом и својим примером сведочити Христа Васкрслога.

   Ђакон Александар Јаћовић
   извор: eparhija-zicka.rs

уторак, 12. септембар 2017.

Србија, 1219.

 Ове године навршава се осам векова откако је Стефан Немањић постао први српски „венчани краљ“ (1217). То је један од најважнијих датума у нашој историји, поготово ако се сагледа и у светлости догађаја који се десио две године касније (1219) када је образована Српска аутокефална црква. Србија је постала краљевина захваљујући здруженом деловању двојице браће, Стефана Немањића и Св. Саве, а у време значајно измењених политичких околности на простору југоисточне Европе. Крсташко освајање Цариграда (1204) и рушење Византије довели су до великих геополитичких промена. На рушевинама некада моћне империје настало је неколико нових држава и међународни односи су постали сложенији и замршенији. Синови Стефана Немање, међутим, показали су да су дорасли новонасталом стању и пошло им је за руком да за владара своје државе уместо дотадашње титуле великог жупана обезбеде титулу краља. Био је то велики скок у хијерархијском светском поретку оновремених држава.
                                
  извор: nmkv.rs

субота, 09. септембар 2017.

Велики почетак: Манастири Жича и Студеница

Фрагменти насликане главе пронађени у жичким јамама

   У понедељак, 11. септембра 2017, у 20 сати у холу сталне поставке Народног музеја Краљево, на I спрату, у оквиру манифестације „Краљ Стефан Првовенчани – VIII векова“, биће отворена изложбе Велики почетак: Манастири Жича и Студеница (оригинални фрагменти првобитног фреско сликарства Спасовог храма и копије фресака из Манастира Студенице и Жиче из Збирке Народног музеја Краљево)                                    
   „У једном времену међу Србима су стварали најбољи сликари цивилизованог света. Било је то у деценијама око средине XIII века, када су на престолу земље седели син и унуци Немањића. Шта се то десило да се Србија, можда једини пут нађе на челу сликарског стварања у Европи? Како су се баш на обалама Милешеве, на изворишту Рашке и на пропланцима над Ибром обрели највећи мајстори боја, удружени са даровитим градитељима и вајарима? Време је простору српске земље и њеним уметницима наменило предводничко место. Цариград, уметничка и политичка метропола Византијског царства, успео је у XII веку да образује нов став у сликарству. Сликари окупљени око двора створили су тзв. Комнински стил, а у том стилу репрезентативна дела као што су неки мозаици на галерији Св. Софије у Цариграду или фреске Нерези и Бачкова на Балкану. Тек што су средином истог века засновали нову државну творевину под Стефаном Немањом, Срби су одмах дошли у додир са уметницима који су у истом духу стварали на Балкану. Када је 1204. године пао Цариград, ослабљено и исцрпљено Византијско царство се распало. Падом Цариграда под Латине измениле су се прилике на Балкану. Немањина државна творевина стално је јачала. Држава се простирала на подручју  око Мораве, Ибра, Неретве, а границе су јој допирале до Шар-планине и Јужног Јадрана. Богатство и самосталност државе и цркве  били су подлога за полет књижевности и уметности. Рађао се нови тип црквене грађевине, који је у науци добио назив рашки, по реци Рашкој.“

    Проф. Војислав Ђурић, Сопоћани, Бгд, 1991.
    извор: nmkv.rs

петак, 08. септембар 2017.

ЉУБАВ МОЈА БДИ

Група "ЖИВА ВОДА"

ДОМАЋА ЦРКВА

   Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу. Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.
   Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!
   И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина. . . која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!”
   Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа. У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли свети апостол Тимотеј, свети Иринеј епископ лионски, свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђелског духа у свету.
   И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лешим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!
   Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице св. Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво — као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани. Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме?

„Разболе се невестица Винка,
разболе се, хоће умријети,
па дозива своју јетрвицу:
— Ој Ковиљка, мила сестро моја,
пази сејо, моју сиротицу. . .
Кад свом сину бела хлеба дајеш,
подај, сејо, и мојему Мирку.«
Њему подај од хлеба корицу,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .
Кад овом сину скројиш кошуљицу,
и мом Мирку закрпи траљицу. . .
Када, сејо, у цркву пошећеш,
свога сина на руци понеси,
мог синчића за руку поведи,
нек‘ се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема. . .”

   Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:

„Прије Мирку бела хлеба даје,
прије Мирку нег” својему сину.
Прије Мирку кроји кошуљицу,
прије Мирку нег’ своме Маринку.
Свако гледа и свако се диви
како стрина негује их оба
као да су браћица рођена. . .
Кад Ковиљка у цркву пошеће,
обојицу води за ручицу,
а сав народ стрину благосиља:
— Ој Ковиљка, колено адамско,
проста душа твојих родитеља,
који су те такву породили!…”

   Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси — то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све — да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све — да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.
   Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! — Амин.

   Епископ Хризостом, ТИХИ ГЛАС, Београд, 2010.

четвртак, 07. септембар 2017.

ВАВИЛОНСКА КУЛА


Нојева се деца земљом разделише,
источно од Раја, поље населише.

Језиком су истим говорили сви
и једнаким речима се разумели.

У ватри су плоче за зидање пекли,
цео град да подигну, тад су се зарекли.

И кулу да дигну са врхом до неба,
велико и славно име њима треба,

и да не би били расејани више...
ал’ Господа чуди што се погордише.

Зато реши да им језике помете,
у говору да се зидар свак’ саплете!

Мајстори не познаше језик шта им збори,
свака им се цигла са куле обори!

Паде кула с неба у гордоме лету,
њен се народ расу по беломе свету..
                     Фотографија корисника Лела Марковић             Књижевност
Предговор
Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић:

Пред нама је књига српске песникиње Леле Марковић – Призренке, „Давид и Голијат“,
намењена деци и свима са дечјом душом.
   Када хоћемо некада нешто лепо да кажемо, а особито деци, ми им шапућемо на уво. Та интима због начина казивања чини казано запамћеним. То се смести у срце, а особито ако је речено кроз стих, риму, песмицу. То су знали и старији песници који су се бавили децом.   Песници, уопште, су људи који боље чују и даље виде него ми остали. Они разумеју поруке природе, цвећа, биља, земље, воде и ваздуха, али и филигранске ударе срца у свакоме од нас. Песма је снажан подстицај у подизању нових нараштаја на најбољим путевима ка зрелости и свему узвишеном на трагу ка Најузвишенијем у небеском царству поезије. Он је свакодневна песма наша. Ако о Њему будемо говорили деци, онда смо сигурни да их стављамо и остављамо у рукама
   Најсигурнијег, јер је Он казао: „ПУСТИТЕ ДЕЦУ НЕКА ДОЛАЗЕ К МЕНИ.“ Деца то боље од одраслих осећају, јер су мање оптерећени бригама овога света, али и странпутицама...
. . .
   Поетеса Лела стихом отвара душе деце да би лакше примили догађаје из Старог завета који имају вечну вредност и вечну поуку. Овим се г-ђа Лела Марковић уписује у велике педагоге наше деце, учећи их путу који води у Живот.
   Препоручујем књигу за све ученике веронауке и оне друге до којих ова књига дође.

   Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић,
   ректор Призренске Богословије
   Светог Кирила и Методија у Нишу

СТАРОЗАВЕТНЕ ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

   Драга децо и родитељи, помаже Бог!

   Назив Свето Писмо или Библија потиче од грчке речи βιβλιον/βιβλια и значи књига/књиге. Оно се састоји од Старог и Новог Завета.
   Прве старозаветне књиге писане су на разним материјалима: камену, лишћу, дрвеним плочицама, а највише на папирусу; зато је древни фенички лучки град на Средоземном мору, у Либану – Библос, који је био познат по производњи папируса, од Грка тако назван управо по књигама. Још погоднији за писање, трајнији и постојанији на влагу од папируса био је материјал који се правио од животињских кожа, назван пергамент, по граду Пергаму у данашњој Турској, у коме је од III века пре н. е. почела његова производња. Све до данас сматра се једним од најбољих материјала за писање пером и мастилом. На тај начин су многе старозаветне књиге сачуване и налазе се у мно гим музејима широм света.
   Али, временом, као јевтинији, све више се користио папир, прво израђиван у древној Кини, раширен по Азији, да би се у XIII веку увелико користио у Европи и потпуно заменио скупоцени и ретки папирус и пергамент. Прве књиге су биле у облику свитка, касније – кодекса, али коришћењем папира добиле су данашњи облик.
   Књиге Старог Завета, са грчког на старословенски језик, превела су у IX веку Света браћа Ћирило и Методије са својим ученицима, пред полазак у Моравску на проповедање Хришћанства, а 1865. године Ђуро Даничић превео их је на српски језик да бисмо их и ми читали и поучавали се божанском мудрошћу. Знаменити српски књижевник и политичар у Хабзбуршкој монархији XIX века, Огњеслав Утјешеновић Острожински је 1868. године превео
„Псалме Давидове“, налик на српске народне песме, у десетерцу. Књига коју држите у рукама, произашла је из једног, овој књизи сличног, ауторског дела за децу, на коме сам радила у првом тромесечју 2015. године.
   На предлог вероучитељице Радмиле Грујић, због чега јој благодарим, првих десет прозних текстова сам пребацила у стих. Тако је из тог изазова проистекло писање ове књиге за децу, узраста од 9-14 година. Али, један догађај утицао је на мене да у даху испевам још десет песама. Наиме, једне мартовске вечери 2015. у храму Вазнесења Господњег у Жаркову, уредник Радија „Глас Цркве“ из Ваљева, ђакон Саво Лазић, одржао је предавање „Живот и дело Светог владике Николаја Велимировића“. Том приликом је из манастира Лелић донета икона Светог владике Николаја Велимировића са делићем његових моштију, која је више пута чудотворила. После предавања, са осталим парохијанима целивала сам икону и помолила
се Светом Владики. По повратку кући, исте ноћи, десило се неочекивано побољшање мог здравља. Осим тога, надахнута благодатним даром, цела три наредна дана сам непрекидно стиховала! Све док треће ноћи нисам у сну себи с осмехом подвикнула, те је исто некако престало а ја успела да одспавам. Тако се десило да сам одједном испевала још десет старозаветни х прича у стиху. Такође је занимљиво и да се на крају писања испоставило да је текст сваке песме погодан за певање по мелодији песме Светог владике Николаја Велимировића „Говори, Господе“.
   Тако се уз ову мелодију приче у стиху могу лакше на учити а могу их користити и дечији црквени хорови.
   За наслов „Давид и Голијат“, определила сам се због тога што је и у наше време, када је изражена борба великих против малих и истовремено све више омаловажена борба за очување отаџбине, изузетно битно подучити децу да мали могу победити велике ако су храбри и ако у одбрани правих вредности имају Бога уз себе, јер поштују Божије законе.
   Благодарим Господу на песничком таланту и Светом Владики Николају на његовом дару.
Захваљујем благоречивом ректору наше Призренске богословије у Нишу, Милутину Тимотијевићу, на предговору, корисним сугестијама и препоруци ове књиге. Благодарим оцу Александру Јовановићу из наше жарковачке цркве Светог Вазнесења Господњег у Београду, на датом мишљењу о књизи и речима подршке које је упутио. Мојој мајци Десанки Марковић, наставнику разредне наставе и специјалном педагогу у пензији, на ликовној опреми књиге на начин који ће деци бити близак и интересантан. Драгој вероучитељици Радмили Грујић, која
ми је, увек сусретљива, и овога пута била стручна помоћ и потпора. Издавачу на учешћу у издавању ове друге заједничке књиге као и свима који су допринели садржају и изгледу књиге.
   Са жарком жељом да ово песмодарје буде на духовну корист деци, како би на креативан начин учила о љубави Господњој према људима и животу по Божијим заповестима,
уз Божију помоћ,
Аутор, Лела марковић
На празник Ваведења Пресвете Богородице,
Лета Господњег 4.12.2016. године.
Фотографија корисника Лела Марковић             Књижевност

среда, 06. септембар 2017.

О ЋИРИЛИЦИ

  Фотографија корисника Meet the Serbs

Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо о веронауци

 У емисији „Слово“: Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор ПБФ у Београду, главни уредник Гласника СПЦ и председник Одбора за верску наставу АЕМ, обогатио нам је данашњу емисију. Поред најаве централног сабрања вероучитеља и ученика веронауке АЕМ у недељу 10. септембра, на св. Архијерејској Литургији у храму св. Саве на Врачару, замолили смо о. Драгомира да нас подсети које су све то активности које вероучитељи спроводе у школама. Питали смо каква су искуства са недавно завршених семинара за верску наставу у Републици Српској и Федерацији БиХ, како је могуће да у Србији још нема уџбеника за веронауку и шта садржи Закон о основном васпитању и образовању Републике Српске? Дотакли смо се проблема са којима се вероучитељи срећу, питали да ли верска настава може да буде два пута недељно? Од кога зависи будућност верске наставе у Србији и коме родитељи могу да се обрате ако нису задовољни вероучитељем? Последњи део емисије посветили смо предстојећем Фестивалу „Сионска сабрања 2017 – фестивал Вере Наде и Љубави“, у организацији радија „Српски Сион“ Епархије сремске и удружења „Алтернатива.ру“, који се 16 . септембра одржава у Руми и на језеру Борковац. О фестивалу говори г. Мирослав Крсмановић, главни и одговорни уредник радија „Српски Сион.
Емисију преузми:

ОВДЕ

недеља, 03. септембар 2017.

Слава цркве у Лучанима

Црква у Доброселици на Златибору

Шта се очекује од школе?

   Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом.
                                     
   Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету.
Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем.
   Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју:

   за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем,
   за акцијом тела и мисли,
   за креативношћу, као виталном потребом личности
   за тајном, као реалном појавом живота
   за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним.

   Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133