недеља, 8. јануар 2017.

Десанка Максимовић, СНЕГОВИ ДЕТИЊСТВА

Снегови детињства, још живите у мени
и срцу је топло испод вашег смета;
жубори под њим као под ледом река
и као она на мразу топло дише.
Све што сте тада помиловали руком
и засули сребром свог млина
и сада је моја лепота и својина.
Ви гологлави сте трњу ореол дали,
подарили тамним стварима светлу сенку,
благо путева сребром оковали,
у траг воловски утисли комад опала,
у звук прапораца створили вику врана
и урлик курјака у дечју успаванку,
у плаво свитање на смету месечину.
Завичај у вашим светлим корицама
чини се бајка у зимску ноћ причана.
Зиме детињства, ви кошнице беле,
са саћем по старим дупљама у шуми,
још памтим мирис леденог цвећа,
на прозорима јутарњим које цвета,
и мака месечине сећам се модрог
што ницао је у сутон поврх смета;
још памтим мирис снежних јоргована
што засуше цветом далеку планину;
још памтим пољану под белином сасе
и јутра кад се мирисом огласе
јагорчевине скривене под снеговима;
још као туга ме за срце ухвати
дах нагорски фебруарске папрати;
у кошницама и мојим је саће
још бело и са одсјајима златним.
Зимо детињства, ти зелени свиче,
са месецом место срца у грудима,
из пољубаца мраза магле ниче,
из чежње облака за брезином граном,
из загрљаја река и севераца,
из крила ждрала што се у наручје
даљине с људским заборавом баца, —
и зато си збуњена бела пахуљица,
у сребро ти се зато суза претвара,
у грудима ти зато месец куца,
на земљу си зато пала Кумова Слама
и зато си нежна дуга седмобојка.
Зимо детињства, снова брза тројко,
ти зато нагло, као по саонику,
прохуја и нестаде те у маглама.
Зимо, најстарија од свију врачара,
што живиш украј древног огњишта
засутог модрим пухором месечине,
још чујем како кроз свануће чараш
жеравицу снежну ноћу утишалу:
колико биљурног леденог жара,
толико снова што ни пролеће рано
не уме на клубе да смота и размрси,
толико звезда на дну хладног вира,
толико талира у бездану бунара.
Колико с огњишта твојега варница
толико ватре скривене песника прси,
толико крила рајске птице дуге,
толико широког праисконског мира.
Ти и сад, кад прођем кроз бела пространства
притихлу жеравицу мога срца чараш
и мамиш из ње варнице и звезде
и будиш гугутку, певачицу туге.
Зимо детињства, чудотворко што спаваш
у рачвама гранатих облачина,
што о ланцу водиш чопоре вукова
и играш се са медведима белим
ко тихо да су стадо јагањаца,
у истом што се огласиш тренутку
урликом паса и цвркутом сеница,
што с неба исту светлу ману бацаш
за звери и за срце песниково,
у кавезима што једним истим држиш
и гнезда гаврана и голубарнике,
што једном руком водиш брод тишине,
а другом санке с гроздом прапораца,
што гајиш ледено на месечини цвеће, —
претвори опет сумрак у празник снова,
пахуљице нека ме завеју њиме,
ужежи под стрехом леднице свеће,
а прозор створи у крила лабудова.
Теодора Костић, Гуча, Драгачево

Нема коментара:

Постави коментар